четвртак, 18. децембар 2008.

POEZIJA ...


ČEKAJ ME


Čekaj me, i ja ću doći,
samo me čekaj dugo.
Čekaj me i kada žute kiše
noći ispune tugom.
Čekaj me i kada vrućine zapeku,
i kada mećava briše,
čekaj me i kada druge nitko
ne bude čekao više.
Čekaj i kada čekanje dojadi
svakome koji čeka.


Čekaj me, i ja ću sigurno doći.
Ne slušaj kad ti kažu
kako je vreme da se zaboraviš
i da te nade lažu.
Nek poveruju i sin i mati
da više ne postojim,
neka se tako umore čekati
i svi drugovi moji,
i gorko vino za moju dušu
nek piju kod ognjišta.
Čekaj i nemoj sesti s njima,
i nemoj piti ništa.


Čekaj me, i ja ću sigurno doći,
sve smrti me ubit neće.
Nek kaže tko me čekao nije.
Taj je imao sreće!
Tko čekati ne zna, taj neće shvatit,
niti će znati dugi
da si me spasila ti jedina
čekanjem svojim dugim.
Nas dvoje samo znat će mo kako
preživjeh vatru kletu-
naprosto, ti si čekati znala
kao nitko na svetu...


Konstantin Simonov

POEZIJA ...


Ne daj se Ines

Ne daj se Ines
Ne daj se godinama, moja Ines
drukčijim pokretima i navikama
jer jos ti je soba topla
prijatan raspored i rijetki predmeti
imala si vise ukusa od mene
tvoja soba divota
gazdarica ti je u bolnici
uvjek si se razlikovala
po boji papira svojih pisama,
po poklonima
pratila me sljedećeg jutra
oko devet do stanice
i ruši se zeleni autobus
tjeran jesenjim vetrom
kao list niz jednu beogradsku padinu
u vječernjem sam odjelu
i opkoljen pogledima

Ne daj se mladosti moja,
Ne daj se Ines

Dugo je pripremano naše poznanstvo
i onda slučajno uz vruću rakiju
i sa svega nekoliko rečenica,
loše prikrivena želja
tvoj je način gospodje
i obrazi seljanke
prostakušo i plemkinjo moja
pa tvoje grudi, krevet
i moja soba obješena
u zraku kao narandza
kao narandzasta svetiljka
nad zelenom i modrom vodom Zagreba
proleterskih brigada 39 kod Prković
pokisla ulica od prozora
dalje i šum predvečernjih tramvaja
ljepi trenuci nostalgije, ljubavi i siromaštva
upotreba zajedničke kupaonice
i molim vas, ako netko traži

Ne daj se Ines

Evo me ustajem
tek da okrenem ploču
da li je to nepristojno
u ovakvom času
Mozart Requiem Agnus Dei
meni je ipak najdraži početak
raspolažem s još milion nježnih
i bezobraznih podataka naše mladosti
koja nas pred vlastitim očima vara,
i krade, i napušta

Ne daj se Ines

Poderi pozivnicu, otkaži večeru prevari muža
odlazeći da se počesljaš
u nekim boljem hotelu
dodirni me ispod stola koljenom
generacijo moja, ljubavnice

Znam da će još biti mladosti,
ali ne više ovakve
u prosjeku 1938
ja neću imati s kim
ostati mlad ako svi ostarite
i ta će mi mladost
teško pasti
a bit će ipak
da ste vi u pravu
jer sam sam na ovoj obali
koju ste napustili i predali bezvoljno
a ponovo počinje kiša,
kao što već kiši
u listopadu na otocima
more od olova
i nebo od borova
udaljeni glasovi koji se mješaju
glas majke, prijatelja, kćeri,
ljubavnice, broda, brata
na brzinu pokupljeno rublje pred kišu
i nestalo je svjetla
s tom bjelinom
još malo šetnje uz more
i gotovo

Ne daj se Ines



Rade Šebedzija