уторак, 7. децембар 2010.
PITANJE
Ima li smisla čekati san
kada znaš da ti neće doći
može li iko usporiti vreme,
kada zna da će brzo proći
ima li smisla gajiti nade
kad nezahvalnost im dobro znaš
i pevati sreći balade
kad do tebe im nije stalo
i da li je smisao laž
što obavija sene života
odsjaj zlatnog omota
sopstvenog očaja zabluda
i ima li smisao smisla?
i da li bi opasno bilo
bez uteha životnih živeti
što kriju životno sivilo
Prezrenih lepota na hiljade
ti ludi svete nudiš
ali sve su tamo zablude
jer upravo ti sudiš
ko na njih ima pravo
a za većinu ljudi one
ostaju samo san.
Ima li smisao smisla?
A.Kalinovik
A KOLIKO SI IMALA LJUBAVNIKA?
A koliko si imala ljubavnika? I gde si sve s njima spavala?
I što su ti govorili? I kako je kako je bilo? Daj mi mira.
Čuješ, daj mi mira, fućkam ti na tvoje
fotografije spremljene u kutiji od cipela,
pisamca u vernoj ljubavi i skrivena po manžetnama
i u policama pod rubljem, prestani,
prestani, idi već, kao nesnosnu muhu
pratim očima tvoj lik po svim kutovima,idi,
izleti kroz prozor,nek te odnese propuh, idi, nemam vremena,
moram se ispavati, idi, rasplini se,
rastopi se negde u toj narandzastoj lokvi pod svetiljkom,
izgubi se među slovima ove glupe knjige što je čitam.
Idi, ne volim te, ništa neću, ništa ne pitam,
to me ne zanima,
fućkam ti na tvoje adrese i telefonske brojeve , i sad,
I sad, ću te još voleti, no za ime Isusovo,
koliko, koliko si ih imala?
J.Šotol
NE DIRAJ MOJE GODINE
Ne diraj moje godine
Ne igraj se mojim rukama
Ostavi moje usne..
Najbolje bi bilo za tebe
Da odeš...
Da otvoriš vrata
Ostaviš tu kafu koju pijemo
Zaklopiš knjigu i
Pokupiš tih svojih deset sličica
iz raznih razdoblja tvog života.
Zašto me gledaš tako bezobrazno
Tako toplo i nemirno
Tebi ću,evo,samo tebi ću
Otkriti tajnu..
Jer te želim spasiti od sebe i tuge
Ja sam rođen u godini
Loše berbe
I što možeš od mene dobiti
Samo suzu na kraju.
Zato ti kažem
Pokupi sve te tvoje nežnosti
Skini poljupce sa mojih usana
Ne ostavljaj te mirise na jastuku
Jer tako te volim...
A rođen sam u godini loše berbe
I znam da će sve to
Loše završiti..
Ž.Krznarić
KADA MI NEDOSTAJEŠ
понедељак, 6. децембар 2010.
SAM
Lagano ledi se reka u suton
i neko negde sedi sam
ja ne znam gde,
i ne znam ko..
Znam samo, neko mi je rekao:
da neće da upliće svoje godine
u moju mladost..
i još je nešto govorio..
A ja sam osećala da će boleti,
da će dugo boleti..
ako neuspem zaboraviti
njegove oči..
Kroz suton polako promiče sneg,
a neko negde sigurno sedi sam...
NOĆAS
Noćas te želim tihog!
Tihog kao ova noć, ne, ne govori ništa,
govor bi uplašio igru zvezda.
Noćas mi budi najlepša pesma
ne daj da plačem bezglasno, bez suza,
budi mi najlepša pesma ove zime..
Pesma bogatog stiha!
Večeras budi iskren,još samo me
večeras želi,pusti uspomene iz daljine..
noćas budi samo moj!
I nemoj da poistovećuješ snove sa
željama, želje su deo stvarnosti,
a snovi taman pomisliš da ih nema,
a oni dođu..
Zato nemoj da živiš u snovima,
je noću sam sebi daleka kao
napušteni dom..
Noćeas sam sve ono što ne znam
da imam..
Noćas nemam ni potomka ni porekla...
NOĆAS POSLEDNJI PUT PATIM
Pijte noćas samnom nesretni!
Lupajte čaše za krv što vri,
bacajte čaše za ljubav za sreću..
Pijte noćas samnom voljeni!
I vi što plačete, pevajte samnom,
zaboravite tugu..
Pijte i vi slomljeni!
Bacite oštrice u vatru,udarite
dlanom o staklu,nek prsne krv nemira..
I slomljeni i zaboravljeni
nazdravite mi noćas!
Sve želje dajte u ovom času..
ja još samo od njih živim..
Pijmo za bol što pustoši nam duše..
Pijmo za tugu što pustoši nam oči..
Pijmo za sve nesretne sto moraju
da žive..
Pijmo za sve nesretne,mi žalosni,
umorni,ponosni za sve one koji znaju
da pate i vole..
I svaki trag što ostave moje stope..
Volim taj mir što dušu mi hrani,
što telo mi napaja nežnošću.
Volim eho svog glasa u praznim
noćima..volim da dugo traje u meni
ta sreća, što stvaraju je dugi, široki
putevi koji zauvek moja lutanja traže....
MAGLA
PESMA ŽENI
Ti si moj trenutak,i moj sen, i sjajna
Moja reč u šumu; moj korak, i bludnja;
Samo si lepota koliko si tajna;
I samo istina koliko si žudnja.
Ostaj nedostižna,nema i daleka-
Jer je san o sreći više nego sreća.
Budi bespovratna, kao mladost,neka
Tvoj sen i eho budu sve što seća.
Srce ima povest u suzi što leva;
U velikom bolu ljubav svoju metu;
Istina je samo što duša prosneva;
Poljubac je susret najveći na svetu.
Od mog priviđenja ti si cela tkana,
Tvoj je plašt sunčani od mog sna ispreden;
Ti beše misao moja očarana;
Simbol svih taština porazan i leden,
A ti ne postojiš nit si postojala;
Rođena u mojoj tišini i čami,
Na suncu mog srca ti si samo sjala:
Jer je sve što ljubimo stvorili smo sami.
J.Dučić
MOJA LJUBAV
Sva je moja duša ispunjena tobom,
Kao tamna gora studenom tišinom,
Kao morsko bezdno neprovidnom tminom,
Kao večni pokret nevidljivim dobom.
I tako beskrajna, i silna, i kobna,
Tečeš mojom krvlju. Žena ili mašta?
Ali tvoga daha prepuno je svašta,
Svugde si prisutna,svemu istodobna.
Kad poble zvezde,u suton, nad lugom,
Rađaš se u meni kao sunce noći,
Iu mome telu drhtiš u samoći,
Raspaljena ognjem ili smrzla tugom.
Na tvom tamnom moru lepote i kobi,
Celo moje biće ti je trepet sene,
O ljubljena ženo, silnija od mene-
Ti strujiš kroz moje vene u sve dobi.
Kao mračna tajna ležiš u dnu mene,
I moj glas je eho tvog ćutanja. Ja te
Ni ne vidim gde si, a sve duge sate
Od tebe su moje oči zasenjene.
J.Dučić
недеља, 5. децембар 2010.
POSLE LJUBAVI
Posle ljubavi
ostaju telefonski brojevi koji blede
Posle ljubavi
sa ugraviranim monogramima
ukradene po boljim hotelima
Posle ljubavi
ostaje običaj da se belo vino sipa u dve čaše
i da crte budu na istoj visini
Posle ljubavi
ostaje sto u kafani i začuđen pogled konobara
što nas vidi sa drugima
Posle ljubavi
ostaje na usnama metalni ukus promašenosti
i adrese pozajmljenih soba od cetiri do šest
Posle ljubavi
ostaje rečenica-dobro izgledaš ništa se nisi promenula,
javi se ponekad
imaš još moj broj
Posle ljubavi
ostaje tamne ulice kojima smo se vraćali
Posle ljubavi
ostaju melodije sa radija koje lagano izlaze iz mode,
ostaju tajni znaci,
ljubavne šifre
ostaje tvoja strana postelje
i strah da će neko iznenada doći,
spuštena slušalica kada se javi nečiji tuđi glas,
hiljadu i jenda laž.
Posle ljubavi
ostaje rečenica:"ja ću prva u kupatilo"
i odgovor:"zar nećemo zajedno"?
"Ovaj put ne"
Posle ljubavi
ostaju saučesnici,
čuvari tajne koja više nije tajna,
ostaje laka uznemirenost kada u prolazu udahnemo
poznati parfem na nepoznatoj ženi.
Posle ljubavi
ostaju nepotpisane razglednice Venecije i Amsterdama,
prepune pepeljare,
prazno srce,
navika da se pale dve cigarete istovremeno,
fotogafije snimljene u prolazu,
zagubljene ukosnice,
taksisti koji nas nisu voleli
i cvećarke koje jesu.
Posle ljubavi
ostaje povređena sujeta.
Posle ljubavi
ostaju drugi ljudi i druge žene.
Posle ljubavi
ne ostaje ništa.
A.Dedić
SAN I JAVA
Noćas sam te sanjala,
dozvale te moje misli
setni pogled doneo mi novi dan
jer doživljaj je bio tako stvaran,
nije ličio na san.
Šta sve hrabra mladost može
shvatila sam sada tek
dok godine, otrežnjenje nose
uspomene čuva, samo jastuk mek.
Ta je ljubav
ostavila dubok trag
posle svega što je bilo,
još si mome srcu drag.
Kad poželim da pobegnem,
ja zažmurim i nestanem
u svet mašte sa snovima,
dozivam te u mislima.
Ti snovi moj su spas
pomažu mi, snagu daju,
posle gluve noći
putokaz su moj na putu,
koji moram proći.
A kad sam na javi
imam samo jednu želju
sretneš li me ikad u životu
nazovi me draga...
TRENUTAK
S vemena na vreme, poželim nešto
samo za sebe
samo u jednoj sekundi vemena,
iskrade se želja
da vidim tebe,
Mali trenutak kao teptaj oka
otvara olovna vrata prošlosti moje
dok su mi oči,
kao staklo nad rasplakanom dušom
usne zadrhte, kao da se boje.
Osećam te pod prstima,
dok upijam miris kože tvoje
Kao da tu si kraj mene,u tom jednom trenutku
usne opet zadrhte,
ali sada, ne zato što se boje.
U toj maloj sekundi vremena ljubim ti lice
i dok osećam ruke tvoje u kosi
poželim da ne sanjam,
već da me stvarnost na rukama nosi.
Ali ja sam tu, a prošlost daleko
trenutak je pošao i odneo tebe
Olovna se vrata zatvoriše,
a ja ću ovu sekundu vremena
sačuvati samo za sebe,
Kao trag ostade praznna,
a bilo je lepo makar na kratko
osetiti opet, mali deo tebe.
ZAUVEK
Stojim na kapiji svog života i gledam za srećom koja odlazi..
Sećam se trenutka iz svog detinjstva..jedne žene..
koja stoji na istom mestu i gleda za svojim životom..
Nisam u potpunosti razumela taj tužni trenutak.
Sada znam..
Boli! Jako boli..nemoć..
Ono neminovno koje odnosi sa sobom
najveći deo ljudske lepote, ide jednosmernim putem
gde povratka nema..
Neko bi rekao..bori se..!
Ali postoje borbe ..i borbe..
Najteža je ona koju vodiš sa sobom,a najbolnija
kad shvatiš da gubiš.
Treba nastaviti dalje bez osvrtanja.
Kažu to je jedini lek..ali kako izbrisati sećanje
to ne kažu..
Evo ih.. već naviru..lagano se slivaju prateći tok
izdajničke suze na bledom obrazu.
Kad bi bar htela da oteku u nepovrat!
Ne želim zidove koje zidaju oni koji ispuste sreću.
Mada.. možda je tako lakše zaboraviti..preboleti..
sagoreti negde duboko..zauvek..
Postoji li zauvek?
Znam samo da postoji vreme koje nosi sa sobom
i nas i sećanje,ali zauvek..
to, nije vreme.. to, nije nešto
to je neko..ko je zauzeo posebno mesto i ostaće tu
uprkos sreći koja je otišla..uprkos patnji
uprkos vremenu i sećanju od kog želim pobeći...
NA GRANICI SREĆE
Ležim u mraku svoje uznemirenosti
ophrvana strepnjom tišine koja predugo traje
mada je protekao samo sat..
šezdeset dragocenih minuta.
Čemu vodi ovaj muk?
Zar je daljina tako daleko
da pravi jaz u vremenu
onda ni blizina, nije bila blizina..već nešto..
trenutno..prolazno..
Ali otkud onda ova prokletinja u mojim grudima
neda mi mira..treperi i suviše glasno ..uskovitlano
terajući srce da kuca brže, dok se talas čudne vrućine
razliva celim telom.
Bezbroj pitanja bez odgovora lebdi svuda naokolo
a tišina postaje još dublja da joj se dno ne vidi..
Izbegavajući kazaljke sata odlažem nagomilane suze
u skrivenim hodnicima
koje bi da poteknu onako u bujici.
Ali je ponos jači pa im neda
držeći ih na ivici onim uvežbanim pokretom
nesvesnim odmahivanjem glave..
Zašto nemam snage da prekinem ovu agoniju sreće
koja boli..
boli svakoga puta sve više..
Valjda je previše teško odreći se čak i one
trenutne sreće
kojoj je cena previsoka!
Nesigurno balansirajući na granici
misli dozivaju zvuk zvona koje i dalje ćuti..
A samo jedno zvono može opet promeniti sve
jedan poziv..jedan glas..
bacio bi u zaborav i suze..i nemire..i daljinu..
Mada znam da ću dobrovoljno sebi staviti okove
zarad mrvice sreće
gurajući u stranu i strepnju i tišinu
mireći se sa minutima koji otiču u beskraj..
Ponoviću grešku
javiću se ponovo...
SUNCE MOJE
Sunce moje
još pamtim dan kada sretoh tebe..
pahulje bele i prvi sneg..
nesigurnost prvih dodira i reči..
tišinu ne dorečenih misli, želju i strah..
Lepotu..
lepotu nepoznatog na stazi života..
srušene barijere i početak puta..
Sunce moje
još uvek pamtim mesečev sjaj
koji se utrkuje sa lepotom tvoga pogleda
u onoj tamnoj noći..
Tvoje oči..
..o tvoje oči i neizgovorena pitanja
a odgovori u nama..leže..i ćute..i danas..
Tvoje tamne zenice
potamnele od želje.. sreće..
plavetnilo se stopilo negde duboko..
i pamti..i sad..
Sunce moje
još pamtim i carobni osmeh
kako klizi sa tvojih usana..
odzvanja mi u ušima
kad god mi zahvališ.. u tišini..
Smej se..
Smej se onako od srca
Volela bih da znam, da srećan si..
Sunce moje
pamtiću nežni dodir tvojih nemirnih ruku
u najhladnijoj noći..
Tvoje prste u mojoj kosi..na mom licu..
kao i poljupce koji pale kožu
Tvoje ruke koje obećanje daju nemo..
Zauvek pamtiću...
TAJNO MOJA
Tajno moja
čuvam te negde duboko
u najdubljim hodnicima moga srca.
Samo ponekad..
mada je to sve češće
izvedem te polako na svetlost dana
kako bih ti videla lice
upila snagu tvog pogleda i
napojila žednošću žednu mi dušu..
Tajno
ostani mirna na rubu moje svesti
i ne dozvoli mašti ni korak blizu,
čuvaj mi srce kom rane zaceljuju
od izgubljenih bitki istina i poverenja.
Tajno moja
čuvaj me kao prijatelj prijatelja
od patnje i nemira
čuvaj me raširenih ruku
od vetrova znatiželjnih,koji bi da zavire
u pukotinu svaku..
Budi moja snaga i moj osmeh na licu,
a ja čuvaću tebe za vremena sva
dozvoliti neću dušmanima crnim
da povedu te putevima
kojima koračala sam ja...
NEKAKO POSEBNO
Volim boju tvoga glasa
i one reci koje izgovaras nekako posebno,
drugacije mekano, detinje.
Obično izmamiš osmeh mojim usnama
onaj nesvesni, iskren koi ozari mi lice.
isijava sreću valjda..
Privlačim tad poglede slučajnih namirnika
koji gledaju me sa simpatijom
kao da znaju da srećna sam.
Volim i tvoje oči
i one imaju neku posebnu čar
nije to samo kolorit neke neodređene boje
više je to sjaj koji ti širi zenice
kad me pogledaš.
Smešiš se očima i pokušavaš
da budeš ozbiljno odrastao i odgovoran
onda su najlepše
te tvoje vragolaste oči,
koje mi strašno nedostaju dok sklopljene lutaju snovima..
Volim tvoje ruke
kad lepršavo prstima pokušavaš da dočaraš mi
samo tebi znanu sliku..
Aposebno mi je drag onaj pramen
koji te uporno izaziva
da ga nesvesnim pokretom vratiš na određeno mu mesto.
U tim trenucima osetim toplinu po vratu i na obrazima
valjda od želje za tim dodirom...
субота, 4. децембар 2010.
DODIR TIŠINE
Hodam kroz tamu, hladno je
Dok razmišljam o tebi..vetar po meni raznosi snežni prah..i počinje da pada prvi sneg..
I sve je bliže, još samo korak kao da dopire iz daljine nošen vetom zvuk;
Tišine dodir zaustavlja dah.
Vidim te u snu, nežni poput svile koja se preliva niz tvoje telo,
..dok sanjaš,gledam te,kad bih bar znala gde si?
..želim da kažem, ali me je strah;
Ako sada otvoriš oči da li ćeš znati,
Ikada?
Ako jednom možda pomisliš!
Zamišljam, nadvijena lebdim nad tobom,
Bespomoćna i uplašena zašto,moji dodiri te ne osećaju.
Da znam , ti si..on,eh kad bih samo mogla...
Zar sam toliko prokleta Bože?!
Upitaš li me, ne mogu ti odgovoriti- nema sam..
Ovo srce izdajničko okovano je u led staha gde ne dopire glas, niti odlazi
i ne postoje reči razumne, ali ti ih znaš...ti možeš da razumeš..
Ja.. volim te do večnosti..i ko zna gde je to..
Plašim se da nikada neću stići.
Koliko milenijuma dok ne prelomim?
Ne, vreme ne postoji,ovde si,osećam te,
Ustvari ja sam predaleko, negde , ne idi molim te.
Dozvoli da te dodirne milion (s)nežnih zvezda i ostavi svetlosti trag.
Ne pokušavaj da čuješ svetlost, jer ne možeš,niko ne može,veruj.
Pusti da odem sada..
Postaješ nestvaran,ne,ne muči me, ne mogu to da izdržim.
Želim da ne postoji niko!
Samo sa tobom mogu u beskraj..noć pada..
..nestaju misli,ostani zauvek , jer ti si svaki san u koji tonem,
zbog tebe ja se ne smejem.
Koračam dalje..u očima mojim snegovi veju i ne mogu da dozvolim da to vide oni.
Moja snaga otapa se,lije...i ova reka sivila donosi šapat istine,
do tebe možda jednom stigne..
A ti, ti si u moji dlanovima skriven.
Na kraju samo ti znaš..
IZVINI...
Izvini,
ali ja ne znam da se menjam,
da kradem od sebe,
onaj delić mene,
koji je naprosto ja.
Izvini,
mnogo sam htela,
mnogo sam davala,
bila sam svoja,
jaka i slaba
u istom mometnu,
ustajala i padala,
ali to sam naprosto ja.
Izvini,
ja drugačije ne umem,
ja drugačije ne smem.
Ukrali bi mi jutro,
život odneli,
snove uskratili,
u senu me pretvorili.
Izvini,
zbog ćutnji,
zbog reči,
zbog suza,
zbog mene,
ovakve
možda nikakve,
kažeš suviše svoja,
ali to sam naprosto ja.
TEBI
Mislim na tebe..imam stah i ne znam šta me tera da ovo pišem, ali znam da moram jače je.
Za tenutak ne želim da te gledam,pogled se gubi...
Zima je, magla pokriva ulicu i jedva nazirem nešto preko puta,.
Pred prozorom drveće i sa njega pod težinom magle opadatek po koji list.
Hvatam taj tren, ali ne umem da opišem osećaj.
Već dugo pokušavam da pronađem razlog da te zamrzim i ostavim, pustim da odeš..slaba sam. Gledam te dok iz tebe izvire bes i želim da te obuzmem,gledam te u svoj ozbiljnosti i luda sam za tobom,gledam te izgubljenog u mislima i sve drugo za mene ne postoji.Gledam te i pokušavam da proniknem u tvoj tajanstveni pogled i ulovim misao iz tvojih očiju..ali ne mogu..
Zašto želim sve ovo? Zašto želim da ostavim trag između ovih stranica,da možda jednom,ako nikada ne budeš pored mene više,ostane setna uspomena,koju ću zaborvljati godinama..I možda je jednom ponovo pronaći prekrivenu prašinom vremena,davno zaboravljenu.. Pitam se, da li ću tada imati snage da oduvam prah sa ovih slova i stvorim tvoju sliku..
Kao nekada..? Kao sada?!
LJUBILA JE...
Ljubila je
smejala se
kurvinski zagledavala u oči
dečije izmicala
da bi jednom pala
ne sluteći na dobro
nije bilo loše
godina kao i svaka druga
govorila je jasno
prizivala slike
pravdala se da je svemu kriva
neka tuga
neki znos
a ljubila je
bože moj
kao da je nekakvo divlje stvorenje
podbadala nogu pod stolom
o seksu mislila sve s nekim bolom
i nekim osećajem strave
pušila cigaretu za cigaretom
napolju je bila zima
a u telu vatra
hiljadu stepeni strasti
od koje se ludi
i hetela ne htela
znala je da mora pasti
a kad se pada nek se pada slavno
nek se zavijore zastave
od haljine i rublja
sve što je sporedno postalo je glavno
pa ljubila je
usnom od vina mokrom
smejala se
zubima cvokotala
pod nekim ustima tuđim
kurvinski u zenice strpala sebe celu
i tepala malim anđelima
pijanim vragovima
ostavljala pečat na tragovima
i nije bilo loše
godina kao svaka što se niže
zima bez snega
i smrt neka bliže
a ona se smejala
sretno se ljubila
malo se tako protegla i grejala
i u malo magle
na minus deset
polako se negde izgubila...
TI
O da znaš ti što ne znaš
kako mrzim te dane što su bili
taj život koji si bez mene
potrošila i znala
da te čekam u jednoj zimi
jednoj godini i jednom svetu
kako mrzim to što je bilo
što si dala i uzimala
što si mi na srce stala
opasna ko šuma puna mraka
ko srna posrnula
a znam da si čula
kako idu vojske sa svih strana
kako se vrata otvaraju
kako se trese zemlja tamo
gde ćeš doći jedne zime
kad ćeš telom ugejati moje ime
i pasti na mene
ko pahulja snega otopljena na vatri
i brisaćeš mi uspomene
ko da nisu ništa bile
jer davno su se u meni
te tvoje oči skrile
i pratile me do našeg kreveta
izloženog suncu
a samo da znaš kako mrzim
što si bez mene rasla
što si bez mene učila
ljubila i krala
a sad budi mirna
grli me
i daj mi sve ono
što mi nisi dala...
NE VOLIM TE VIŠE :)
Ne volim te više da znaš
ali uvek mi tako ponekad
u vremenu dođeš
pa pomislim da si mi sve na svetu
i ne mogu ni zamisliti
kako ležiš u nekom drugom krevetu
a ista si i kad kiša pada i kad hlače obučeš
i kad suknju skidaš
a neplačeš nikad
jednog ću te dana ubiti zbog svega
jer si tako slatka
bezobrazna i kratka
ako ne računam noge
jer si fina devočica
i najhrabrija kurva
jer si mi u oči ušla
bez kucanja i srama
ubit ću te pre spavanja
da se probudiš kao dama
da imaš pune sobe ljubavi
kao zimnicu spremne
i ne volim te više da znaš
i sve će novine pisati o tome
u restorane više nećeš ući
ludo moja mala
neugledna plava
predivno stvorenje božije i moje
raspitaj se kod pijatelja
što je još tvoje
a što meni pripada
raspitaj se jer ne dam ti više
ni da misliš
ubit ću te što se skitaš svetom
policija će te tražiti
što bludničiš leti na javnom mestu
pa ćeš onda opet k meni
dovoditi ljude
da me ubijaju dugo i da se čude
što voliš na meni
i ne volim te više da znaš
ali te tražim
jer si tako prosta i slatka kao sirup
jer si tako divlja
kad ti vrat zagrizem
a baš nikakva nisi kad te zubi bole
neću više ni da mislim o tebi
dok si od mene daleko
šta ja znam ljubi li te neko
jer ti je toplo u sobi
bezobraznice mala
igraj se još malo
dok mi mrak ne padne u kevet
ludo
čekam te i sutra
kao i uvek...na istom mestu.
Ž.Krznaić
петак, 3. децембар 2010.
PUTNIK
Tamo, u meni
večito čami stranac na peronu
s bednim prtljagom
spoznaja, iluzija i strasti
s koferima
punim sivih tirolskih kiša
čekajući
u modrom balkonskom krugu
da dodirne svetlost
i jednom zauvek,
pogleda niz opustelu prugu.
Tamo, u meni
večito čami stranac na peronu
s nevažećom kartom
uspomena, sujeta i htenja
s datumima
poslednjih polupraznih vozova
čekajući
i onu zadnju ironičnu porugu,
da ostavi sve
dodirne svetlost
i jednom zauvek,
pogleda niz opustelu prugu.
Ne, nije to nostalgija
samo bolan oćut
da u mom zimskom gradu
na nečijem dlanu
topli kesteni mirišu.
J. Letić
NEŠTO
ZA SREBRNIM TRAGOM...
"Sami smo noćas!
Ti i ja!
Ja u tvojim,
ti u mojim mislima...
Mesec razleva srebro,
a ja razmišljam
kuda bi me mogao odvesti
taj srebrn most
meseca
položen na modri beskraj.
K tebi?
Vidim svetla
s druge strane,
škrta,
retka
i ćutim
sigurnošću neobjašnjivom
da ni tamo nisi...
Bolno zvoni
prostranstvom
i noćnom tišinom
moja čežnja
pa skladno svira
sa šumom vala...
Zvezda je pala!
Jedna mala!
Al' ona jedna
malena,
sjajna
najbliža mesecu,
moja je i tvoja!
Žmigne stidljivo!
...to ti šalje
misli moje
zamahom svojih
svilenih
zvezdanih skuta!"
Vitae
TRAŽIM TE...
Tražim te
lutajući uzaludno ovim
snežnim i vlažnim ulicama,
osvetljenim i mračnim.
Očekujem te u svakom prolazniku,
gledam te u svakom izlogu,
osećam te u svakoj pahulji
koja se istopi na mom licu.
Tražim te
u nebu prekrivenom belim oblacima,
i čini mi se da si u svakom prisutan,
a poneki mi čak liči na tebe,
malo svetao malo crn.
Tražim te
u svojim knjigama,
u gomili papira koja leži na mom stolu,
na iškrabanim ceduljama
ispisanim nervoznim pokretima,
kafom umrljanim listovima,
na požutelim koricama.
Tražim te u kišnim kapima,
u rosi i inju,
u mrazevima,
na opalom lišći,
tražim te svuda...
I nalazim te
samo u svojim mislima
u svom srcu...
u svojim snovima!
Na obali reke
očekujem tvoj dolazak,
u sumraku umirućeg dana
vidim tvoj lik..
четвртак, 2. децембар 2010.
PIŠI MI...
Da li još uvek, nekad
kad pomisliš da stvarnost
u zaborav sve slutnje zavije,
živne u tebi iskra
kroz magičnu nestalnost
i obasja lutanja naša
i susret koji još čeka
tamo negde sred gužve
na uglu pored...
Da li još uvek snivaš
i snima bojiš sve dane
dok sivi dani teku,
razlivaju se i noce...
i da'l još uvek u uglu usana
iste osmehe skrivaš
i isto, nehajno, rukom
otklanjaš pramenje kose...
Da li ti misli još nose
iste nijanse poleta
ili ih sad seče košava
k'o topli dah zimskim rezom...
Da li još uvek pričaš
plamenim krilima poneta...
Da l' još onako žurno
uveče koračaš ...
Da li još uvek pušiš?
Čitaš li iste knjige?
Da li još uvek voliš
da slušaš Baha i ...
Da li još uvek vešto
u sebi promaje gušiš,
da li još vedro grabiš
i nehaješ za brige...
Da li si još uvek ista?
Ti uvek imaš mesta
u meni i mojim danima
i zato ne pitaj čemu,
ne pitaj da li mi treba...
kroz tvoje reči i šapate,
kroz susret koji ne presta,
sa tobom i ja šetam
pod svodom našeg neba...
Ne misli da l' i nad mene
poneki oblak se klanja...
Nebrini da l' će me možda
tvoja priča zaboleti...
Dok mi pričaš o svemu
uklanjaš sva rastojanja,
i zato, samo mi piši,
i ne pitaj da li ću voleti...
D.Konstantinović
GOVORILA SI
Govorila si...
Volim te i nedostaješ mi,
obožavam te
I da znaš da sam tvoja...
Zauvek...
Govorila si...
Ja te ljubim, ja te volim...
Ja sam zaljubljena i...
Nikada se nećemo rastati...
To si govorila...
Verovao sam, verujem i verovaću!
Ono što postoji ostaje u nama,
do samog kraja.
Jednom u životu se voli ,
sve su ostalo,
bludne noći i laži.
D.Đokić
VEČITI BEG
GLEDAM TE
JEDNOM...
Jednom u životu daćeš da te zarobe
žena toplog srca i kukavica hladnog stiska,
a s pokidanih lanaca svoje savesti
poljubićeš svoju princezu samo jednom.
Jednom u životu izvućićeš karte iz rukava
i nekome reći"Zbogom" , a da ni ne trepneš,
okrenutih leđa ispisaćeš joj sudbinu na licu
crtama suza svojih vlasitih.
Jednom u životu zaboravićeš da nisi više mlad,
zaboravićeš kako nisi imao hrabrosti
istresti nekome u lice ono što si uvek čuvao u sebi,
ono što je bilo preostalo i što više ne postoji.
Al jednom u životu
saznaćeš da niko nije imao toliko pažnje,
saznaćeš da niko nije imao toliko volje
pokloniti se tebi kao na dlanu,
da ničije srce nije bilo spremno učiniti sve za tebe kao moje,
saznaćeš to samo jednom u životu,
a tada,da li će već biti kasno za oboje...
RECI MI
Kroz noć
koračam i čekam te
kao da ideš iza mene
osećam te
kao da me stalno pratiš
...govorim ti
neke slatke reči
al tiho
da nečuju drugi
onako kao i ti
kad si prišao mi
i sasvim blizu
gorele su tvoje usne
nisam te razumela
ali sam znala
šta si mi govorio
kao i ti
kad dotakao si mi usne
i oživeo me
posle hiljada praznih života
vratio mi nešto
što se zove razlog
da ne pobegnem
i ne počnem iz početka
isti ovaj život
po ko zna koji put
sa ko zna kim
dok živim
pored ko zna koga
dok slušam neke poznate reči
a ne razumem
njihovu smisao...
koračam
kroz noć
dok oluja se sprema
osećam oko sebe
neki čudan nemir
kao da me pratiš
kao tvoje usne
kao da slutiš
šta ti želim reći...
Reci mi!
Maja Miljković
SRCE
Srešćemo se opet, ko zna gde i kada
nenadano i naglo javićeš se meni-
možda kad u duši bolno zastudeni,
i u srcu počne prvi sneg da pada.
Na usnama našim poniknuti neće
ni prekor, ni hvala;niti tuga nova
što ne osta više od negdašnjih snova
ni kaplja gorčine,ni trenutak sreće.
Ali starom strašću pogledam li u te
to nove ljubavi javlja se glas smeo!
Jer što srce hoće to je njegov deo-
uvek novi deo od nove minute.
Jovan Dučić
DOTAKLA BIH TE
Dotakla bih te
kao nekad.
Da znam samo
kojim putem
snovima lutaš
tražeći ljubav,
našla bih te,
dotakla bih te,
kao tada...
Da samo mogu
da doletim,
uzalud pružam
uvela krila
ovo nebo
nerazume sreću.
Dotakla bih te
kao želja,
znam da me želiš
i da me pratiš
nekim mislima
kad nikog nema
da te utešim.
U tom trenu
na nekom drugom
kraju čežnje
ja sam sama.
A dotakla bih te
kao san,
da smirim ti uzdah,
da začaram ti usne
i umirim te rukama
tražeći samo
da me čvrsto stegneš,
da mi samo kažeš
da sve prošlo je.
Dotakla bih te
kao miris
kad ideš poljem,
kad u njemu nađeš
neki mali svet.
I onda
kad sve nestane,
još uvek osećaš
miris poljskog cveća,
još uvek si tamo
još uvek me pratiš...
Dotakla sam te
svojim rečima
al nije to sve,
ne, nije još kraj,
još uvek čekam te...
Maja Miljković
PISMO JEDNE ŽENE
Koračam bosa tvojim tragom
Priljubljujem usne uz tvoju praznu čašu
U tvom odelu tražim odlutalu toplotu
Pogledom dotičem sve što si ti gledao
Ispisujem ti ime, izgovaram ga tiho
Blagosiljem dane kad čuvaš svoje zdravlje
Ponavljam sve mazne reči koje smo ikad rekli
Sećam se zaveta tvojih očiju
Tvoj se poslednji dodir još ne odvaja od mene
Sa svakim danom se suočavam umorna srca,tromih nogu
To što smo razdvojeni pola mi odnosi snage
A ostatak mi treba ada bih te sačekala.
Kerolin Ris
среда, 1. децембар 2010.
ZIMSKA LJUBAVANA PESMA
Sneg je u unutrašnjosti.
Grana se naginje prema mom prozoru
i ulazi sigurno.
Dobro jutro. Dobro došla.
To popodnevno sunce,
taj fini ružičasti preliv preko
blagdanskih kolača,
preko plastične slastičarske jabuke,
tvoja je blaga sukrvica.
Začarani grad od stakla
koji ćemo samo hodajući
noćas razbiti potpeticama.
Sakupiti sve to, pa reći:"ti si, ti si"...
Preuzimajući tuđi pjesnički način,
imitirajući svoju prvu knjigu,
sve što su godine izbacile na obalu,
moji mili i daleki brodovi...
Pa, pod uticajem alkohola,
čežnje,
klasične muzike i seksualne potrebe...
Sakupiti sve to pa reći:"ti si, ti si"...
Ljubakanje sa provincijalkom
koje je zadržalo od čuvenog sadržaja
svu onu muku,
oficirske porodične enterijere,
našu djecu,
strah od umjetnika...
Tvoje izadje.
odlazak...
Zbogom...
Ja odlazim ulicom koju je snijeg doslovno ugušio...
Sakupiti sve to pa reći:"ti si, ti si srce moje malo"...
A.Dedić
Poezija-najlepši stihovi
BOL VEČERAŠNJA
U ovoj boci prepunoj teskobe
moje ruke na tvom ramenu,
ova muzika tvojih prstiju,
sve je to sadašnjost,
u kojoj tutnje prošlosti
nekih drugih ljudi,
koje smo voleli,
koje smo voleli,
i nikad ih nismo razumeli,
a njihovi snovi,
isto tako i naši leže negde
pod slapovima žutog lišća.
Nismo nikad izdržali
napade podmuklih jeseni.
I zato ove večeri
skriven od svih,
umotn u agnus dei
malog Mozarta,
osećam bol praznine u mojim zenicama,
nepodnošljivu bol za tobom.
Sve ovo,
ove stanice koje su ostale
u dubokim snegovima
bogatih zima,
naših nevera,
usana prilepljenih uz zamrznuta stakla,
večeri u kojima smo se lomili dušama
i pozivali prijatelje
opraštali neprijateljima.
Ljubavi moja
u čemu smo grešili,
koga smo tešili
kad je i nama bilo teško.
Kažem ti
sve ovo što nam se nakupilo u srcu,
kao gorka pića
u zadimljenim kafićima,
kao stihovi koji su se topili
na plamenu sveća.
Sve je to moja bol večerašnja,
sve su to usne koje sam ljubio
i koje šapuću i danas
slatke primamljive tajne.
Sve sam to ljubavi ubio
krstareći severom
gubeći sve vredno i dobro,
gubeći i tebe.
Željko krznarić
Poezija-najlepši stihovi
KONSTRUKCIJA SEĆANJA NA TEBE
Još se moje sećanje na tebe nije ohladilo
i nije se formiralo u uspomenu.
Stalno si nezavršena u mašti,
tako daleko da ne znam-a ipak te znam napamet
tvoje oči,usta, a nekad čak ni ideju ovaploćenja čije si ti ostvarenje.
Dok gledaš, kao da neki vetar iz svemira, ili možda njegova senka,
potpuno uništava drveće,boje,arhiekuru i cele prizore,
tako da čak ni stranu prema kojoj duva tvoj pogled ne mogu da zamislim.
Izgledaš mi postojeća van pogleda,u još nezamišljenim predelima.
Kao da si još neotkrivena budućnost
ili da tek postaješ zrno još neizniklog viđenja u mojim očima.
Kad govoriš,reči su tako nove
i obnavljaju se pri svakom pokretu tvojih usana
kao da predskazuju buduće ili još poznije i čak nepredosećane pojmove.
Nikakav govor, koji bi postojao ma u prećutavanju bilo kada,
neće izraziti nijedno značenje koje bi ti pomislila.
Imenuješ me za nepojmljiva stanja i stvarnosti.
Iz tvojih usana rađaju se ne samo zvuci ili njihova opovrganja,
nego mehanizmi s nepoznatom primenom.
Čak i ćutanje kojim se izražavaš ne oslabljuje snagu njehovog delovanja.
Samim svojim postojanjem pojačavaju otkucaje srca,
igaranje kiseonika i temperaturu zvezda.
Kad si tu, događa se
kao da se Zemlja brže vrtoglavom brzinom okreće oko svoje osovine
i pospešuje sve postojeće oblike da prekorače granice svog izgleda.
Po linijama tvojih ruku debeli stubovi mrava vuku Velika Kola,
a u prostoru između prstiju ulaze vetrom razasuta sazvežđa.
Pojavljuješ se i nestaješ. Takva si, kao da te nema.
Kada te nema, jasnost osećanja, mojih čula deluje tako
da mi se čini da postojiš.
Ti živiš tamo kuda pisma ne dolaze.
Daleko, dalje i od najdaljeg značenja ljudske reči
što ih ima daljina.
Tako daleko da samo uvek i nikad, mogu pomoći misli
da približe tvoju udaljenost.
Tako daleko da kad kažem živiš-da mislim postojiš,
onda su te reči metafora moga a ne tvoga postojanja.
Ti,tebe, tebi-to su pisani znaci moje egzistencije
suviše blede da bih joj davao naziv radi nje same.
Grad u kome živiš znam iz uzbuđenja
sigurno ima svoj geografski položaj, umetnička dela, administraciju
i po svemu je sličan mnogim drugim gradovima :ima tebe
i to ga izjednačava sa mojom čežnjom i snovima u kojima takođe živiš.
On je čvor linija sreće i sudbine, do koga neće dospeti besputni život moga dlana.
Toliko si daleko da nikakva pošta ne prima moja pisma za tebe
toliko daleko, da prostor što nas deli nestaje iscrpljen vlastitom neizmernošću.
Toliko daleko da se rat koji počne u mojoj zemlji
završi,a da do tvoje ne stigne.
Toliko daleko,da se zemlja u kojoj živiš smanjuje do fikcije.
Toliko si, mnogo, daleko.
Da ne znam više da li je dovoljno
slagati mislima na zemaljski način
da bi ih ti mogla prozreti.
Živiš tamo gde neće stići niko drugi sem tebe: u suzi mojoj.
Blizu, bliže no najbliže reči koje ne umem da odgonetnem.
Tako si blizu mene kao što bih ja želeo da budem blizu tebe.
Tako si blizu mene da se sporazumevamo otkucajima srca.
Tako si blizu da bi,radi opstanka
morao prestati moj život u kojem živiš,
morala bi da se ugasi moja misao u kojoj misliš,
morao bih da se probudim iz sna u kome sanjaš.
Tako si mi bliska, da si bliža nego dan noći i senka svetlu.
Tako bliska da reči koje za tebe slažem znaš pre nego što ih pomislim.
Tako bliska da ne znam gde prestaješ ti, a počinjem ja.
Tako si blizu da ako hoću da te vidim
ne treba ni da otvaram ni da zatvarm kapke.
Tako blizu da te čujem kao što gluvonemi čuju uzbuđenje
Tako blizu da tvoju kosu jasno osećam rukom
kao što bogalj oseća prisutnost odsečene ruke.
Neuhvatljiva je granica između
bezgraničnosti tvoje prisutnosti i osećanja tvog nedostajanja.
U trenutku kad ta granica postane poznata,
postaćeš u poznatom mi stepenu
(ili dostupnom mom domašaju)
daleka ili bliska.
Bićeš takva, drugačija i
još drugačija,
a ipak određena,
ma i raznoliko određena uspomena.
Tada
Kad moje sećanje na tebe ostari, kad te mašta izgubi,
imam onu sigurnost, konkretnost osobine koja je komplikuje.
Bez kolebanja sećaću se tih tvojih očiju, tih ruku i te pojave.
Hteo bih, jer to ne zavisi od mene, da si mlada,
da imaš oblik jedne od onih zvezda što su tako dugo izučavale tvoje lice..
U ime tvoje,
Moderno svetsko pesništvo 1-2
Prosveta, Beograd
Zbignjev Bjenjkovski
недеља, 28. новембар 2010.
Poezija-najlepši stihovi
Poezija-najlepši stihovi
JEDNOM...MOŽDA...
Jednom... možda... kad me vetrovi mojih neobuzdanih nemira
podignu kao list papira
na kom sam nekada davno,
ostavio tragove mojih srebrnih snova
i drhtavim pokretima ruke
napisao moju najveći želju
da te jednom bar ugledati želim,
prošetat ću svoje neumorne korake
ulicama tvoga grada...
Jednom...nadam se...
osavanut će i to toliko puta sanjano jutro
budeći u meni nikada uistinu zaspalu
želju da ugledam sjaj očiju tvojih,
da pogledom svojim u njima dotaknem
bistrinu izvora iz kog neprestano naviru
slapovi mojih najnemirnijih osećaja...
Jednom...verujem...
i naše će zvezde vodilje
dodirnuti putanje sudbina naših,
otrgnuti od večnosti vremena
tek dan jedan samo za nas...
Par sati da budu tvoji i moji,
toplim bojama najfinijih osećaja
što srca naša od stvarnosti kriju,
sliku ovu za pamćenja večna
u mislima našim skrivena nek ostanu...
Jednom... ja te želim tako
zagrliti čvrsto,zagrliti srtrasno,
a opet tako nežno, opet tako lako...
Želim tvoje usne na usnama mojim,
ples da otplešu skladni
poljupcima nežnim, poljupcima toplim...
Poezija-najlepši stihovi
ČEZNEM DA TI KAŽEM NAJDUBLJE REČI
Čeznem da ti kažem najdublje reči koje ti imam reći
ali se ne usuđujem, strahujući da bi mi se mogla nasmejati.
Zato se smejem sam sebi i odajem tajnu svoju u šali.
Olako uzimam svoj bol,strahujući da bi mogla ti učiniti.
Čeznem da upotrebim najdragocenije reči što imam za te;
ali se neusuđujem,strahujući da mi se neće vratiti istom merom.
Zato i dajem ružna imena i hvalim se svojom surovošću.
Zadajem ti bol,bojeći se da nećeš nikada saznati šta je bol.
Čeznem da sedim nemo pored tebe,ali bi mi inače srce iskočilo na usta.
Zato brbljam i ćaskam olako, i zatrpavam svoje srce rečima.
Grubo uzimam svoj bol, strahujući da bi mogla ti učiniti.
Čeznem da te ostavim zauvek,ali se ne usuđujem,
strahujući da bi mogla otkriti moj kukavičluk.
Zato ponosno dižem glavu i dolazim veseo u tvoje u tvoje društvo.
Neprekidne strele iz tvojih očiju čine da je moj bol večito svež.
Rabindranat Tagore
Пријавите се на:
Постови (Atom)