NA GRANICI SREĆE

Ležim u mraku svoje uznemirenosti
ophrvana strepnjom tišine koja predugo traje
mada je protekao samo sat..
šezdeset dragocenih minuta.

Čemu vodi ovaj muk?
Zar je daljina tako daleko
da pravi jaz u vremenu
onda ni blizina, nije bila blizina..već nešto..
trenutno..prolazno..
Ali otkud onda ova prokletinja u mojim grudima
neda mi mira..treperi i suviše glasno ..uskovitlano
terajući srce da kuca brže, dok se talas čudne vrućine
razliva celim telom.
Bezbroj pitanja bez odgovora lebdi svuda naokolo
a tišina postaje još dublja da joj se dno ne vidi..
Izbegavajući kazaljke sata odlažem nagomilane suze
u skrivenim hodnicima
koje bi da poteknu onako u bujici.
Ali je ponos jači pa im neda
držeći ih na ivici onim uvežbanim pokretom
nesvesnim odmahivanjem glave..
Zašto nemam snage da prekinem ovu agoniju sreće
koja boli..
boli svakoga puta sve više..
Valjda je previše teško odreći se čak i one
trenutne sreće
kojoj je cena previsoka!
Nesigurno balansirajući na granici
misli dozivaju zvuk zvona koje i dalje ćuti..
A samo jedno zvono može opet promeniti sve
jedan poziv..jedan glas..
bacio bi u zaborav i suze..i nemire..i daljinu..
Mada znam da ću dobrovoljno sebi staviti okove
zarad mrvice sreće
gurajući u stranu i strepnju i tišinu
mireći se sa minutima koji otiču u beskraj..
Ponoviću grešku
javiću se ponovo...