PIŠI MI...

Da li još uvek, nekad
kad pomisliš da stvarnost
u zaborav sve slutnje zavije,
živne u tebi iskra
kroz magičnu nestalnost
i obasja lutanja naša
i susret koji još čeka
tamo negde sred gužve
na uglu pored...

Da li još uvek snivaš
i snima bojiš sve dane
dok sivi dani teku,
razlivaju se i noce...
i da'l još uvek u uglu usana
iste osmehe skrivaš
i isto, nehajno, rukom
otklanjaš pramenje kose...

Da li ti misli još nose
iste nijanse poleta
ili ih sad seče košava
k'o topli dah zimskim rezom...
Da li još uvek pričaš
plamenim krilima poneta...
Da l' još onako žurno
uveče koračaš ...

Da li još uvek pušiš?
Čitaš li iste knjige?
Da li još uvek voliš
da slušaš Baha i ...
Da li još uvek vešto
u sebi promaje gušiš,
da li još vedro grabiš
i nehaješ za brige...

Da li si još uvek ista?

Ti uvek imaš mesta
u meni i mojim danima
i zato ne pitaj čemu,
ne pitaj da li mi treba...
kroz tvoje reči i šapate,
kroz susret koji ne presta,
sa tobom i ja šetam
pod svodom našeg neba...

Ne misli da l' i nad mene
poneki oblak se klanja...
Nebrini da l' će me možda
tvoja priča zaboleti...
Dok mi pričaš o svemu
uklanjaš sva rastojanja,
i zato, samo mi piši,
i ne pitaj da li ću voleti...

D.Konstantinović