JEDNOM...MOŽDA...
Jednom... možda... kad me vetrovi mojih neobuzdanih nemira
podignu kao list papira
na kom sam nekada davno,
ostavio tragove mojih srebrnih snova
i drhtavim pokretima ruke
napisao moju najveći želju
da te jednom bar ugledati želim,
prošetat ću svoje neumorne korake
ulicama tvoga grada...
Jednom...nadam se...
osavanut će i to toliko puta sanjano jutro
budeći u meni nikada uistinu zaspalu
želju da ugledam sjaj očiju tvojih,
da pogledom svojim u njima dotaknem
bistrinu izvora iz kog neprestano naviru
slapovi mojih najnemirnijih osećaja...
Jednom...verujem...
i naše će zvezde vodilje
dodirnuti putanje sudbina naših,
otrgnuti od večnosti vremena
tek dan jedan samo za nas...
Par sati da budu tvoji i moji,
toplim bojama najfinijih osećaja
što srca naša od stvarnosti kriju,
sliku ovu za pamćenja večna
u mislima našim skrivena nek ostanu...
Jednom... ja te želim tako
zagrliti čvrsto,zagrliti srtrasno,
a opet tako nežno, opet tako lako...
Želim tvoje usne na usnama mojim,
ples da otplešu skladni
poljupcima nežnim, poljupcima toplim...
Нема коментара:
Постави коментар