Hodam kroz tamu, hladno je
Dok razmišljam o tebi..vetar po meni raznosi snežni prah..i počinje da pada prvi sneg..
I sve je bliže, još samo korak kao da dopire iz daljine nošen vetom zvuk;
Tišine dodir zaustavlja dah.
Vidim te u snu, nežni poput svile koja se preliva niz tvoje telo,
..dok sanjaš,gledam te,kad bih bar znala gde si?
..želim da kažem, ali me je strah;
Ako sada otvoriš oči da li ćeš znati,
Ikada?
Ako jednom možda pomisliš!
Zamišljam, nadvijena lebdim nad tobom,
Bespomoćna i uplašena zašto,moji dodiri te ne osećaju.
Da znam , ti si..on,eh kad bih samo mogla...
Zar sam toliko prokleta Bože?!
Upitaš li me, ne mogu ti odgovoriti- nema sam..
Ovo srce izdajničko okovano je u led staha gde ne dopire glas, niti odlazi
i ne postoje reči razumne, ali ti ih znaš...ti možeš da razumeš..
Ja.. volim te do večnosti..i ko zna gde je to..
Plašim se da nikada neću stići.
Koliko milenijuma dok ne prelomim?
Ne, vreme ne postoji,ovde si,osećam te,
Ustvari ja sam predaleko, negde , ne idi molim te.
Dozvoli da te dodirne milion (s)nežnih zvezda i ostavi svetlosti trag.
Ne pokušavaj da čuješ svetlost, jer ne možeš,niko ne može,veruj.
Pusti da odem sada..
Postaješ nestvaran,ne,ne muči me, ne mogu to da izdržim.
Želim da ne postoji niko!
Samo sa tobom mogu u beskraj..noć pada..
..nestaju misli,ostani zauvek , jer ti si svaki san u koji tonem,
zbog tebe ja se ne smejem.
Koračam dalje..u očima mojim snegovi veju i ne mogu da dozvolim da to vide oni.
Moja snaga otapa se,lije...i ova reka sivila donosi šapat istine,
do tebe možda jednom stigne..
A ti, ti si u moji dlanovima skriven.
Na kraju samo ti znaš..
