KONSTRUKCIJA SEĆANJA NA TEBE
Još se moje sećanje na tebe nije ohladilo
i nije se formiralo u uspomenu.
Stalno si nezavršena u mašti,
tako daleko da ne znam-a ipak te znam napamet
tvoje oči,usta, a nekad čak ni ideju ovaploćenja čije si ti ostvarenje.
Dok gledaš, kao da neki vetar iz svemira, ili možda njegova senka,
potpuno uništava drveće,boje,arhiekuru i cele prizore,
tako da čak ni stranu prema kojoj duva tvoj pogled ne mogu da zamislim.
Izgledaš mi postojeća van pogleda,u još nezamišljenim predelima.
Kao da si još neotkrivena budućnost
ili da tek postaješ zrno još neizniklog viđenja u mojim očima.
Kad govoriš,reči su tako nove
i obnavljaju se pri svakom pokretu tvojih usana
kao da predskazuju buduće ili još poznije i čak nepredosećane pojmove.
Nikakav govor, koji bi postojao ma u prećutavanju bilo kada,
neće izraziti nijedno značenje koje bi ti pomislila.
Imenuješ me za nepojmljiva stanja i stvarnosti.
Iz tvojih usana rađaju se ne samo zvuci ili njihova opovrganja,
nego mehanizmi s nepoznatom primenom.
Čak i ćutanje kojim se izražavaš ne oslabljuje snagu njehovog delovanja.
Samim svojim postojanjem pojačavaju otkucaje srca,
igaranje kiseonika i temperaturu zvezda.
Kad si tu, događa se
kao da se Zemlja brže vrtoglavom brzinom okreće oko svoje osovine
i pospešuje sve postojeće oblike da prekorače granice svog izgleda.
Po linijama tvojih ruku debeli stubovi mrava vuku Velika Kola,
a u prostoru između prstiju ulaze vetrom razasuta sazvežđa.
Pojavljuješ se i nestaješ. Takva si, kao da te nema.
Kada te nema, jasnost osećanja, mojih čula deluje tako
da mi se čini da postojiš.
Ti živiš tamo kuda pisma ne dolaze.
Daleko, dalje i od najdaljeg značenja ljudske reči
što ih ima daljina.
Tako daleko da samo uvek i nikad, mogu pomoći misli
da približe tvoju udaljenost.
Tako daleko da kad kažem živiš-da mislim postojiš,
onda su te reči metafora moga a ne tvoga postojanja.
Ti,tebe, tebi-to su pisani znaci moje egzistencije
suviše blede da bih joj davao naziv radi nje same.
Grad u kome živiš znam iz uzbuđenja
sigurno ima svoj geografski položaj, umetnička dela, administraciju
i po svemu je sličan mnogim drugim gradovima :ima tebe
i to ga izjednačava sa mojom čežnjom i snovima u kojima takođe živiš.
On je čvor linija sreće i sudbine, do koga neće dospeti besputni život moga dlana.
Toliko si daleko da nikakva pošta ne prima moja pisma za tebe
toliko daleko, da prostor što nas deli nestaje iscrpljen vlastitom neizmernošću.
Toliko daleko da se rat koji počne u mojoj zemlji
završi,a da do tvoje ne stigne.
Toliko daleko,da se zemlja u kojoj živiš smanjuje do fikcije.
Toliko si, mnogo, daleko.
Da ne znam više da li je dovoljno
slagati mislima na zemaljski način
da bi ih ti mogla prozreti.
Živiš tamo gde neće stići niko drugi sem tebe: u suzi mojoj.
Blizu, bliže no najbliže reči koje ne umem da odgonetnem.
Tako si blizu mene kao što bih ja želeo da budem blizu tebe.
Tako si blizu mene da se sporazumevamo otkucajima srca.
Tako si blizu da bi,radi opstanka
morao prestati moj život u kojem živiš,
morala bi da se ugasi moja misao u kojoj misliš,
morao bih da se probudim iz sna u kome sanjaš.
Tako si mi bliska, da si bliža nego dan noći i senka svetlu.
Tako bliska da reči koje za tebe slažem znaš pre nego što ih pomislim.
Tako bliska da ne znam gde prestaješ ti, a počinjem ja.
Tako si blizu da ako hoću da te vidim
ne treba ni da otvaram ni da zatvarm kapke.
Tako blizu da te čujem kao što gluvonemi čuju uzbuđenje
Tako blizu da tvoju kosu jasno osećam rukom
kao što bogalj oseća prisutnost odsečene ruke.
Neuhvatljiva je granica između
bezgraničnosti tvoje prisutnosti i osećanja tvog nedostajanja.
U trenutku kad ta granica postane poznata,
postaćeš u poznatom mi stepenu
(ili dostupnom mom domašaju)
daleka ili bliska.
Bićeš takva, drugačija i
još drugačija,
a ipak određena,
ma i raznoliko određena uspomena.
Tada
Kad moje sećanje na tebe ostari, kad te mašta izgubi,
imam onu sigurnost, konkretnost osobine koja je komplikuje.
Bez kolebanja sećaću se tih tvojih očiju, tih ruku i te pojave.
Hteo bih, jer to ne zavisi od mene, da si mlada,
da imaš oblik jedne od onih zvezda što su tako dugo izučavale tvoje lice..
U ime tvoje,
Moderno svetsko pesništvo 1-2
Prosveta, Beograd
Zbignjev Bjenjkovski
Нема коментара:
Постави коментар