ZAUVEK

Stojim na kapiji svog života i gledam za srećom koja odlazi..
Sećam se trenutka iz svog detinjstva..jedne žene..
koja stoji na istom mestu i gleda za svojim životom..
Nisam u potpunosti razumela taj tužni trenutak.
Sada znam..
Boli! Jako boli..nemoć..
Ono neminovno koje odnosi sa sobom
najveći deo ljudske lepote, ide jednosmernim putem
gde povratka nema..
Neko bi rekao..bori se..!
Ali postoje borbe ..i borbe..
Najteža je ona koju vodiš sa sobom,a najbolnija
kad shvatiš da gubiš.
Treba nastaviti dalje bez osvrtanja.
Kažu to je jedini lek..ali kako izbrisati sećanje
to ne kažu..
Evo ih.. već naviru..lagano se slivaju prateći tok
izdajničke suze na bledom obrazu.
Kad bi bar htela da oteku u nepovrat!
Ne želim zidove koje zidaju oni koji ispuste sreću.
Mada.. možda je tako lakše zaboraviti..preboleti..
sagoreti negde duboko..zauvek..
Postoji li zauvek?
Znam samo da postoji vreme koje nosi sa sobom
i nas i sećanje,ali zauvek..
to, nije vreme.. to, nije nešto
to je neko..ko je zauzeo posebno mesto i ostaće tu
uprkos sreći koja je otišla..uprkos patnji
uprkos vremenu i sećanju od kog želim pobeći...